Чланци означени са „utepuvanje“

Gromovi i graduška

Posted: јун 18, 2015 in Pripovetke
Ознаке:, , , , ,

Caught in the Storm

Dok pred kraj smenu prelazim poslednju šemu na Mortal kombat počinje da mi se stamnjuje pred oči. Pomisli da je to zbog nerviranje što sam izgubio odjednom pola energiju kad me aknu Šao Kan, al’ s prvi gromovi s’vatam da sam se prevario. Sunce i četeres stepeni napolju, zamenili su oblaci, spuštila se tamnina. Siv kumulonimbus nailazio je otkud Čekmin, kude je grad već obrstio paradajčiki.

Užurbano sam se spremio da napustim svoje radno mesto pre vreme, kada su prvi gromovi od deset miliona volti počeli da pucav na sve strane. Nepokoleban time da neki od nji’ mož’ da me ugljeniše, iskačam na ulicu. Tek tada vidim da su oblaci okružili Leskovac i uzduž i popreko. Isprečkani po nebu kao da su želeli da poruče slučajnim prolaznicima da ovaj put nema beganje i da ne ima sasipe kiša.

I vetar je pristigao. Dok diza prašinu od ulice i skube antene od krovovi, ljudi se zatvaraju u svoje domove i udarav set top boksovi odzemlju jer nemav kanali. Oni pribraniji isključuju sklopke i televizori iz struju da ne bi sve po kuću završilo u kontejner nakon oluje.

Graduška lagano počinje da krši ćeramide, a pripadnici protivgradne zaštite prekidav popodnevnu dremku. Nakon što očistiv drljke od oči i obrnev jednu čašku prepek kreću na stanicu da ispaliv dve rakete koje gi je opština obezbedila za do kraj godinu. Rakete ovog puta nisu proletele kroz nečiji duvar nego su pogodile cilj. Grad zamenjuje kiša, a ja utrčujem pod prvu streju na koju naletim.

Primećujem da su se tuj pre mene sakrili i drugi ljudi koji su zakasali. Stari, mladi, mršavi, debeli, sve nas spaja jedna stvar – zajebasmo se što ne ponesomo kišobran. Kiša sve jače vrne, a vetar gu duva nakud naše utočište. Prim’camo guzičke do izlozi u nadi da će samo s mokre cipelke i nogavice da si stignemo do kuću.

Dok sam čekao da prestane kijamet, kroz glavu mi je proš’o kuvan pasulj koji je doma na astal. U meni je nastala borba između želje da uprkos svemu krenem kako bi izeo nešto jer sam gladan k’o kuče i želje da me ne utepa grom. Tok misli prekinu mi granjka otkršena snagom vetra, koja teše da me ožeže u glavu.

Nevreme se polako smirivalo. To su momenti kada treba primeniti staro „ću pretrčim“ pravilo u kombinaciji sa drevne mudrosti kao što su „ma neće“ i „ne pada mnogo“. Ustremio sam pogled u nebo ko da sam meteorološki tehničar i metla nakud dom.

Na pola puta do cilja, udari grom negde prema Lakošnicu, a meni svitke izleteše. Odjednom 26000 mm padavina po metru kvadratnom banjalo je moje telo zaštićeno s maj’cu iz Njujorker i farmerice od pijac. Nastavio sam dalje. Što sam bio bliže svom domu, sve su se više gasile nade da će mi bar gaće ostanev suve.

U kuću sam uš’o ko pomočan, dok je srce ud’rilo u dvesta. Preripao sam sve do kupatilo vodeći računa da ne userem tepih koji prošlu nedelju prasmo u „Fresh“. Samo jedan pogled u ogledalo bio je dovoljan da zaključim kol’ko me kiša pačavrosala.

Zakačio sam mokre džopke na žicu i seo da kusnem od jelo. Sa svaki prežvakani zalogaj postajao sam sve smireniji. Do momenta kad sam omackao tanjir, zaboravio sam svu lošotinju od malopre i mog’o sam da uživam u omorinu koja je počela da ulazi kroz roletne.

Uspa’ se.

Copyright © Koe Ima Po Grad

Leskovačka ljizgavica

Posted: јануар 13, 2015 in Pripovetke
Ознаке:, , , , , ,

Klizalište Leskovac

Kako za veštačko klizalište treba pare i treba da znaš da klizaš, lokalna samouprava u saradnju sa majku prirodu je ovija dani ‘tela da omogući na svi da osetiv zimske čarolije, pa je na teritoriju grada omogućila prirodna klizališta kako bi građani mogli da ostavljav zubi po ulicu.

Nadležni u komunalnu policiju su se ovej godine trudili da svi trotoari uredno ostanev pod led pa su ga i na gazde od lokali nakrivili sa ‘iljado usmenih naloga da sneg pred radnju očistiv. Nakon što su se preduzetnici pomočali na nalozi, sve je bilo spremno za novu klizačku sezonu.

Usluge klizališta mog’o je da koristi svaki kog je prisvrbelo da se utepa jer ne mož’ mirno na dupe dom da si sedi. Nebitno dal’ je star il’ mlad, dal’ je krenuja u grad il’ za leb, svakom je data prilika da se skotrlja u neki jendek.

Padovi ili kršenje, imaju nekol’ko faze koje su navedene u nastavak i mogu da posluže kao putokaz na onija koji su zainteresovani da dođu u Leskovac i da padnev.

U prvu fazu naivni sugrađanin nailazi na zaleđenu površinu i ceni vu klizavost (klizavo/neje klizavo) kao i svoju sposobnost da površinu savlada (ću prođem/ce iskršim/more ću prođem pa ko’e bude).

Druga faza posledica je loše procene u prvu fazu i ona počinje kad lice zakorači na led. Tuj više nema vr’ćanje nazad. Do malopre razuman čovek u ovom trenutku postaje badile i kreće da po pre pregazi preko ljizgavo.

Nakon drugu ide odma’ i treća kad s’vatiš kol’ko si se zajebao i kad počnev noge da radiv napred – nazad. Uz uzvici „le le, le le“ lice pokušava da s trzaji tela i podignute ruke u stranu održi balans i izbegne da mu čoponjici odletiv u vazduh.

Al’ jebaja si majku ovaj led u Leskovac, mlogo klizav. Neuspeh u balansiranje povezan sa izlizane patike il’ cipele dovodi do toga da se čovek odma’ stropošta na zemlju ili da utrči nekom s klizeći na sred ulicu. Posmatrano sa strane na početak četvrte faze kraci se dizav na visinu od jedan metar, a s ruke mašemo dok ne poletimo. Guzica ne celo vreme vuče nadole. Subjektivni osećaj je da ne znamo ni kude ni je dupe, a ni kude ni je glava. Mozak se ubrzava do neslućenih brzina i misli se smenjuju od toga dal’ smo isključili grejalicu kad smo iskočili iz kuću do toj za ko’e da se u’vatimo da bi ublažili utepuvanje.

Završetak procesa izdizanja je kad se rasprosteš na ulicu ko ponjava. Tuj je i kraj četvrte faze.

Prve sekunde nakon udarac od dzemlju su vrlo bitne da se orijentišete po koj svet odite i da konstantujete kol’ko ste se utepali. A posle tražite kude su vi odleteli tašnja, mobilni il’ kapa i gledate neste li još nekog osakatili dok ste padali. Leskovčani su nadaleko poznati po svoju humanos’ pa će vi uvek neki pritrči da ve podigne i da vi potvrdi da ste padnuli s rečenicu: „Ne li se utepa?“

Kraj ove pete faze, koja počinje u momenat kad se zašljepošete na ulicu, završava se s osmeh kojim pokazujete da ve ne boli ništa što ste iskršili. I dok vi svitke na oči idev neizvesno je dal’ će idete direk’no u bolnicu il’ će se očukate pa će si idete dom. Izvesno je jedino toj da će vi se svi smejev.

Copyright © Koe Ima Po Grad