Чланци означени са „proleće“

Proleće u mom kraju

Posted: април 22, 2015 in Pripovetke
Ознаке:, , , , ,

Proleće u mom kraju

Posle duge zime u koju smo prejebali po dvajes kubika drva, stiglo je proleće. Hladnu i oštru zimu zamenila je kiša, blato i voda do kolena. Svake nedelje osvane pravi prolećni dan, a onda pet dana ledenica. Na nebu se po ceo dan smenjuju sunce i oblaci, pa se ne zna dal’ će udari kiša il’ graduška. Iako su dani sve topliji, toplana ne isključuje grejanje dok ne premanda i toj malo ugalj što ima. Prolećno sunce je raširilo svoje zrake i miluje lica neradnika koji žmiju po kafići i prebirav po novčanik imav li sto dinara za kafu.

Parkovi su ozeleneli i u njima će za mesec dana biti trava do gušu. Tih dana će se začuti i prvi, nežni tonovi raskantane kosačice koju će radnici iz Komunalac da trkaljav b’š pod moj prozor. Cveće u baštama je procvetalo i ljudi se polako prekačujev preko tarabe da ga obrstiv.

Livade se šarene i na njima pasev krave. Oko njih se širi miris jorgovana pomešan s opojan miris od štalu.
Poljsko cveće širi svoje latice i oko njih zujiv vredne pčelice. Ako budu vredne k’o prošlu godinu, nema kašičku med da liznemo. Pored njih su na poljima i ratari koji prskav mumuruz s otrovi jega satrev i toj malo pčele što ima.

Posle dužeg vremena čuje se i žubor potoka. Garant su ovi iz vodovod ponovo icepili neku cevku. Najmanje tri dana nema banjanje.

Drveće je dobilo novo zeleno odelo i na njima su dživdžani koje cvrkućev. Od šes’ uj’tru. Ne mož’ se spije. Njih oko osam zamenjuju svrake koje vrekav svoju prolećnu pesmu dok se neki ne izmane s kamenicu. Laste su se vratile sa juga i napravile gnjezda na svaku ćošku iz kojih veselo seru male lastavice.

Stari hrast iz susednog dvorišta je živnuo i širi svoje granjke. Već sa prvim zracima jutarnjeg sunca komšija delja pod njega tojagu za kučiki koji ga juriv kad pođe na rabotu.

Voćke su procvetale i šire svoje mirise po njive. Njih će obrstiti neki mraz, a onda će uvozimo jabučiki iz Meksiko. Breskvu nema da otkinemo.

Nastavnici su nakon jesenji počeli i sa prolećni štrajk, pa su dečica vrljila knjige i razdragano igrav fudbal oko kuće dok ne prekantav na nekog prozor. Vlasnici prozora su već navikli na ove dečije nestašluke, pa u džep preventivno imav šrafciger s koj će gi izbušiv loptu.

Na pijac je sve više ljudi. Početak proleća njima signalizira da treba da prestanev da jedev prženu papriku i ajvar iz teglu, jer će se uskoro na ovom mestu naći sveže prskani proizvodi. Do tad samo gledav i zaodiv oko tezge. Nikoj ništa ne kupuje.

U gradu je sve više automobila koji u isto vreme oćev da prođev kroz raskrsnice i pešaka koji pretrčujev na crveno, pa su ulice ispunjene s prolećno psuvanje i miliciju koja piše kazne.

Kad stigne proleće sve se budi, priroda, životinje, ljudi. I evro. Svaki dan ide preko 120, pa se vrne. Ne znaš dal’ da ga kupuješ il’ da ga prodavaš.

Dok posmatram proleće kroz prozor ja sam srećan. Al’ kad dune vetar, odma’ trčim na krov da vidim nije li mi otkinuo antenu.

Volim proleće u mom kraju.

Copyright © Koe Ima Po Grad

Advertisements

Nikad ga ne kapnula

Posted: март 30, 2015 in Pripovetke
Ознаке:, , , , , ,

Kišni dan

U ovakvi dani, kad za nigde neje, jedva čekam da me tatko isprati za nešto do grad. Od uj’tru kad se probudim sam k’o na trnci dok čekam kad će mu nešto padne na pamet, što je mog’o milijon put da završi kad je bilo sunce i dvatrijes stepeni. Takoj i s’d.

Kiša je počela da vrne, pa stade. Legao sam i razmišljao o tome dokle će više da močka. Il’ padaj il’ nemoj padaš, mislim se. Tatko je uš’o u sobu k’o po običaj – na vrata. Blagim tonom me je upitao dokle mislim da se isprđujem po krevet, vidim li kol’ko je sati i imam li mozak. Dok je izlazio iz sobu nežno je privukao vrata. Reko’ iz šarke će izletiv.

Obuk’o sam se, pljusnuo po oči s ‘ladnu vodu, jer se nikoj neje setija da uključi bojler. Siš’o sam do kujnu. Majka je već pripremila prženo, a na astal je bio mesen ‘leb. Sir nemašemo. Seli smo bez reči. Tišinu je remetio jedino kompresor na zamrzivač koji se prejebao još prošlu nedelju. Tada smo zvali majstora, a sad smo ga, u sebi, psuvali što ne dođe.

Nakon što smo prožvakali našu trpezu tatko se u’vati za džep. Pošto sam prethodno primetio da u njega ne nosi šrafciger il’ parče od žicu znao sam da su to oni retki trenuci kad mi dava pare. Srce mi zaigra i u tom momentu mi se razdani, ali mi se u naredni već zgomni jer mu vido u drugu ruku računi. Struja, voda, đubre. I uplatnice za sud. Pa ga neki tužija.

Turio sam kišobran pod mišku i krenuo napolje. Na izlazu iz kuću ošinuo me je vetar sa svem kišu po oči. Dok progleda već beo na ulicu i uputi se prema centar.

Šetam se po ulubeni trotoari i raskopane ulice. Dok psujem računi i distribuciju pred oči mi prolaziv majstori koji su gi pravili. Pokušavam da procenim kol’ko su rakiju popili pre nego što se u’vatili za lopatu. Rupe od koje se po suvo vreme soplićam su se pod uticajem kiše koja serka danima pretvorile u bazeni. Oni su k’o golema ogledala čiju površinu uznemiri samo neko trčomočalo koje uleti u nji.

Zamišljen nisam ni primetio da spijem dok odim i ulećujem u najduboku baru od tri koje su mi preprečile put. Nakon što napuni noge, odzrnuh se da vidim koj mi se smeje. Srećom, po ovo gomnjivo vreme nikoj pametan ne ide.

Nastavio sam dalje dok se iz patike cedeše voda. U početak mi se javi neki neprijatan osećaj, al’ toj samo dok prsti na noge ne utrneše. Više nisam obraćao pažnju na bare. Dostig’o sam određeni nivo smirenosti, jer pomokar od ovoj ne mog da budem. Nisam se obazirao ni na toj što mi vetar iskrši kišobran, već sam ga zavrljačio u prvu kantu koju nađo.

Nakon stizanje na odredište, dok sam čekao pred šalter pun s ljudi, utehu mi je pružilo saznanje da u svemu ovome nisam sam. Bilo je tu još mokri i ušljiskani. Dok se voda cedila od kišobrani i jakne, strpljivo smo čekali da ne šalteruša otera u kurac što ne’amo sitno.

Ostavio sam pola tatkovu platu ovoj finoj ženi i uputio se nazad. Duhovni mir, koji sam na svom putu do poštu stek’o, prekinut je samo dok izređa sve po spisak na jednog s kola što me ušljiska.

Pre ulaska u kuću napravio sam retrospektivu na nogavice kako bi’ video kol’ko sam gi ušljiskaja. Pažnju mi je privuklo i blatište koje se navatalo na patike dok sam pokušavao da preripim jamu koju je Vodovod napravio na sred ulicu. Jakna beše mokrc mokra. Sve u svemu beo topinjak. Kada sa lakoćom utvrdi da sam se ubačkaja ko svinja, zakoračio sam u topli dom i turio stvari na pećku.

Tad me u’vati i temperatura. Za ništa čovek da te ne isprati, bodrio me je tatko.

Copyright © Koe Ima Po Grad