Чланци означени са „kiša“

Gromovi i graduška

Posted: јун 18, 2015 in Pripovetke
Ознаке:, , , , ,

Caught in the Storm

Dok pred kraj smenu prelazim poslednju šemu na Mortal kombat počinje da mi se stamnjuje pred oči. Pomisli da je to zbog nerviranje što sam izgubio odjednom pola energiju kad me aknu Šao Kan, al’ s prvi gromovi s’vatam da sam se prevario. Sunce i četeres stepeni napolju, zamenili su oblaci, spuštila se tamnina. Siv kumulonimbus nailazio je otkud Čekmin, kude je grad već obrstio paradajčiki.

Užurbano sam se spremio da napustim svoje radno mesto pre vreme, kada su prvi gromovi od deset miliona volti počeli da pucav na sve strane. Nepokoleban time da neki od nji’ mož’ da me ugljeniše, iskačam na ulicu. Tek tada vidim da su oblaci okružili Leskovac i uzduž i popreko. Isprečkani po nebu kao da su želeli da poruče slučajnim prolaznicima da ovaj put nema beganje i da ne ima sasipe kiša.

I vetar je pristigao. Dok diza prašinu od ulice i skube antene od krovovi, ljudi se zatvaraju u svoje domove i udarav set top boksovi odzemlju jer nemav kanali. Oni pribraniji isključuju sklopke i televizori iz struju da ne bi sve po kuću završilo u kontejner nakon oluje.

Graduška lagano počinje da krši ćeramide, a pripadnici protivgradne zaštite prekidav popodnevnu dremku. Nakon što očistiv drljke od oči i obrnev jednu čašku prepek kreću na stanicu da ispaliv dve rakete koje gi je opština obezbedila za do kraj godinu. Rakete ovog puta nisu proletele kroz nečiji duvar nego su pogodile cilj. Grad zamenjuje kiša, a ja utrčujem pod prvu streju na koju naletim.

Primećujem da su se tuj pre mene sakrili i drugi ljudi koji su zakasali. Stari, mladi, mršavi, debeli, sve nas spaja jedna stvar – zajebasmo se što ne ponesomo kišobran. Kiša sve jače vrne, a vetar gu duva nakud naše utočište. Prim’camo guzičke do izlozi u nadi da će samo s mokre cipelke i nogavice da si stignemo do kuću.

Dok sam čekao da prestane kijamet, kroz glavu mi je proš’o kuvan pasulj koji je doma na astal. U meni je nastala borba između želje da uprkos svemu krenem kako bi izeo nešto jer sam gladan k’o kuče i želje da me ne utepa grom. Tok misli prekinu mi granjka otkršena snagom vetra, koja teše da me ožeže u glavu.

Nevreme se polako smirivalo. To su momenti kada treba primeniti staro „ću pretrčim“ pravilo u kombinaciji sa drevne mudrosti kao što su „ma neće“ i „ne pada mnogo“. Ustremio sam pogled u nebo ko da sam meteorološki tehničar i metla nakud dom.

Na pola puta do cilja, udari grom negde prema Lakošnicu, a meni svitke izleteše. Odjednom 26000 mm padavina po metru kvadratnom banjalo je moje telo zaštićeno s maj’cu iz Njujorker i farmerice od pijac. Nastavio sam dalje. Što sam bio bliže svom domu, sve su se više gasile nade da će mi bar gaće ostanev suve.

U kuću sam uš’o ko pomočan, dok je srce ud’rilo u dvesta. Preripao sam sve do kupatilo vodeći računa da ne userem tepih koji prošlu nedelju prasmo u „Fresh“. Samo jedan pogled u ogledalo bio je dovoljan da zaključim kol’ko me kiša pačavrosala.

Zakačio sam mokre džopke na žicu i seo da kusnem od jelo. Sa svaki prežvakani zalogaj postajao sam sve smireniji. Do momenta kad sam omackao tanjir, zaboravio sam svu lošotinju od malopre i mog’o sam da uživam u omorinu koja je počela da ulazi kroz roletne.

Uspa’ se.

Copyright © Koe Ima Po Grad

Nikad ga ne kapnula

Posted: март 30, 2015 in Pripovetke
Ознаке:, , , , , ,

Kišni dan

U ovakvi dani, kad za nigde neje, jedva čekam da me tatko isprati za nešto do grad. Od uj’tru kad se probudim sam k’o na trnci dok čekam kad će mu nešto padne na pamet, što je mog’o milijon put da završi kad je bilo sunce i dvatrijes stepeni. Takoj i s’d.

Kiša je počela da vrne, pa stade. Legao sam i razmišljao o tome dokle će više da močka. Il’ padaj il’ nemoj padaš, mislim se. Tatko je uš’o u sobu k’o po običaj – na vrata. Blagim tonom me je upitao dokle mislim da se isprđujem po krevet, vidim li kol’ko je sati i imam li mozak. Dok je izlazio iz sobu nežno je privukao vrata. Reko’ iz šarke će izletiv.

Obuk’o sam se, pljusnuo po oči s ‘ladnu vodu, jer se nikoj neje setija da uključi bojler. Siš’o sam do kujnu. Majka je već pripremila prženo, a na astal je bio mesen ‘leb. Sir nemašemo. Seli smo bez reči. Tišinu je remetio jedino kompresor na zamrzivač koji se prejebao još prošlu nedelju. Tada smo zvali majstora, a sad smo ga, u sebi, psuvali što ne dođe.

Nakon što smo prožvakali našu trpezu tatko se u’vati za džep. Pošto sam prethodno primetio da u njega ne nosi šrafciger il’ parče od žicu znao sam da su to oni retki trenuci kad mi dava pare. Srce mi zaigra i u tom momentu mi se razdani, ali mi se u naredni već zgomni jer mu vido u drugu ruku računi. Struja, voda, đubre. I uplatnice za sud. Pa ga neki tužija.

Turio sam kišobran pod mišku i krenuo napolje. Na izlazu iz kuću ošinuo me je vetar sa svem kišu po oči. Dok progleda već beo na ulicu i uputi se prema centar.

Šetam se po ulubeni trotoari i raskopane ulice. Dok psujem računi i distribuciju pred oči mi prolaziv majstori koji su gi pravili. Pokušavam da procenim kol’ko su rakiju popili pre nego što se u’vatili za lopatu. Rupe od koje se po suvo vreme soplićam su se pod uticajem kiše koja serka danima pretvorile u bazeni. Oni su k’o golema ogledala čiju površinu uznemiri samo neko trčomočalo koje uleti u nji.

Zamišljen nisam ni primetio da spijem dok odim i ulećujem u najduboku baru od tri koje su mi preprečile put. Nakon što napuni noge, odzrnuh se da vidim koj mi se smeje. Srećom, po ovo gomnjivo vreme nikoj pametan ne ide.

Nastavio sam dalje dok se iz patike cedeše voda. U početak mi se javi neki neprijatan osećaj, al’ toj samo dok prsti na noge ne utrneše. Više nisam obraćao pažnju na bare. Dostig’o sam određeni nivo smirenosti, jer pomokar od ovoj ne mog da budem. Nisam se obazirao ni na toj što mi vetar iskrši kišobran, već sam ga zavrljačio u prvu kantu koju nađo.

Nakon stizanje na odredište, dok sam čekao pred šalter pun s ljudi, utehu mi je pružilo saznanje da u svemu ovome nisam sam. Bilo je tu još mokri i ušljiskani. Dok se voda cedila od kišobrani i jakne, strpljivo smo čekali da ne šalteruša otera u kurac što ne’amo sitno.

Ostavio sam pola tatkovu platu ovoj finoj ženi i uputio se nazad. Duhovni mir, koji sam na svom putu do poštu stek’o, prekinut je samo dok izređa sve po spisak na jednog s kola što me ušljiska.

Pre ulaska u kuću napravio sam retrospektivu na nogavice kako bi’ video kol’ko sam gi ušljiskaja. Pažnju mi je privuklo i blatište koje se navatalo na patike dok sam pokušavao da preripim jamu koju je Vodovod napravio na sred ulicu. Jakna beše mokrc mokra. Sve u svemu beo topinjak. Kada sa lakoćom utvrdi da sam se ubačkaja ko svinja, zakoračio sam u topli dom i turio stvari na pećku.

Tad me u’vati i temperatura. Za ništa čovek da te ne isprati, bodrio me je tatko.

Copyright © Koe Ima Po Grad

Ljubavna priča iz Leskovac

Posted: март 19, 2014 in Pripovetke
Ознаке:, , ,

The Rain Room Is Unveiled At The Curve Inside The Barbican Centre

Šetao sam se po grad. Kiša je padala. Ustvari, nije padala, rasipuvala je. A ja sam više begao da me ne utepa sve, nego što sam se šetao.
Prođo pored kokice kod Robnu kuću velikom brzinom. Nisam ni stig’o da kupim jednu kesu za usput. Sledeći put ću, mislim se. Sve idem na tamo, a oči mi ostadoše na onoj džambo pakovanje.
I tamo, kude vekovima stoji česma koja jednom godišnje radi, i gde počinje putinka od kaldrmu što vodi do Tomin spomenik, upad’o u baru. Kadgod je kiša rosnula u ovaj grad, tu je imala bara. Bara iz pluskvamperfekat. I ja si toj znam. I pa cel’ život u nju upadam. Napuniše se nove patike s’ vodu, naređa na baru sve po spisak.
Krenu još korak, dva na tamo, kad sam gu ugledao. Bila je toj ljubav na prvi pogled. Urezana u sećanju ostala su mi slova od tablu na koju pisaše Ždeglovo i debeli vozač koj psuje nekog što prelazi na pešački. Iz taj autobus izađe ona… a po nju neki katlabani.
Zaobišla je baru gracioznim hodom i došla do klupice. Pogleda pa si rek’o sam sebi, ona gu zaobiđe, a ja utrča u nju k’o vol u kupus. Ponovo se iznervira. Digla je kraci i na klupicu turila čizmu, od skaj mislim da beše. Elegantno obrisa blato od nji s’ papirnu maramicu marke „Fresh“. Kulturna devojka, reko, neće da prlja grad. Takva mi
treba. Istog momenta sam stanuo pored modnu kuću zvanu „Kinezi“ da bajagi čekam nekog. Gledam si ja takoj u nju i čekam ovog nekog. Nisam planirao da vu prilazim. Nemašem muda tog kišovitog dana.
Kiša je, sa druge strane, nemilosrdno padala preteći da skine kilo i po puder i dvesta grama maskaru sa njenog prelepog belog lica. Na njoj se videlo da se jede za guzicu što nije ponela kišobran. Kapljice kiše su njenu bujnu smeđu kosu pretvorile u tamniju smeđu nijansu, nepranu mesec dana minimum. Ametom gu zalepi. Njena jakna marke „Ningbo-Jiangdong“, crne boje, sa krzno od grajevačku pustinjsku lisicu bila je takođe mokrc mokra.
Dok stajah tako, otpade mi ADDIDAS znak od patike. Samo se osmehnuh… I dok sam tako tugovao što nemam eksplozivna sredstva da miniram onaj butik u koj sam gi kupio, dođe vu drugarice i odoše si. Krenuo sam kući k’o zamočan.
Privukao me je njen agrarni personaliti, moram da priznam. Odlučija sam da joj, sledeći put kad gu vidim u grad il’ na pijac, priđem. Na pijac nisam imaja sreće tih dana. Između tezge s’ kupus, karfiol, jajca velika, srednja i mala nisam videja njen lik. Proveri i kod tezge sa sirenje. Nije bila tuj. Al’ dobar sir uzed’o. Bar neka vajda.
Tužan sam bio dok sam se vr’ćao dom. I tuj i narednu subotu. Razmišljao sam o njoj dok sam prolazio po Nišku ulicu. I dok su mi od dužine te ulice oticala jajca prolazila mi je kroz glavu jedna misao:
ne prodava li možda delovi za Tomos na onaj drugi pijac pa gu nema ovde?
Ma koj će se be maje č’k tamo. Presek’o ulicu na crveno i odo si dom.

Copyright © Koe Ima Po Grad