Nekad davno u Leskovac vladao je car koj je više od sve voleo da kupuje lepe, moderne i skupe džopke. I da jede. Iako je narod u njegovo carstvo moraja da krpi i gaće, on se mnogo neje sekiraja.
Koj gi jebe – pomišljao je car s vremena na vreme – troši dok ima.
Jednog dana dođev u njegovo carstvo dva mladića koji rekoše da su završili za krojači, al’ nemav rabotu, pa ako može da gi nabije negde za stalno u opštinu. Car im odgovori da sad doneli novi zakon i da ne mož’ nikog da zaposli nego da sačekav dok ne izmisliv neko novo radno mesto.
Kad su toj rešili, car gi upita umev li odela šijev il’ su radi red išli u tuj školu. Oni mu odgovoriše da šijev i toj od najbolji štof koji uzimav od jednog bivšeg radnika iz Prvi maj Pirot.
Nese znaje ko’e sve ima, pola firmu je izneja – dodadoše oni.
Naglasiše mu i da su njina odela magična jer se ne rašivav na grbinu kad se malo poviše izede. Pošto car beše ko vepar ovoj ga dodatno ubedi da angažuje mladići, pa naredi na njigovi pomoćnici da ne legav više po kancelarije nego da na krojači obezbediv sve što treba.
Nađoše gi jednu izanđalu Bagat mašinu, nakupuvaše konci od Kinezi, postavu, dugmiki, al’ namučiše se dok gi nađoše kancelariju kude će šijev. Sve pune, jedan na drugog na glavu sediv, nema igla kude da se pušti i ako gu puštiš ima se neki odma’ bcne na nju. Na kraj i toj rešiše pa car naredi da mladići nikoj ne uznemirava i nudi s kafu po šesnajes puta dok ne završiv šijenje.
Posle nekol’ko dana krojači rekoše da car isprati nekog u sred radno vreme da pregleda dal je sve po merku il’ se treba nešto prepra’lja. On pozva svog pomoćnika kog je plaćao sto ‘iljade mesečno i reče mu koe treba da uradi i kude da ide, al’ on zamajen promaši. Kad konačno nađe kancelariju pomoćnik vide da sve ide po plan i da su majstori već potrošili 20 metra štof, a da još do pantalone nesu došli. Vrnu se on pred kraj radno vreme i prenese caru da će odelo bude gotovo kako je dogovoreno, a onda si ode dom da spije.
Posle tri nedelje car pozva na mobilni jednog od mladići. Aman, će bude li toj odelo do novu godinu? Koe radite više? – viknu car.
Mladić mu odgovori da su im doneli neki gomnjivi konci koji se s’mo kidaju, da ne mož’ ništa da napraviv dok im ne kupiv novi i da mu baterija pri kraj pa ne mož’ mnogo da priča. Car nemaše koga da pošalje za konci pa sačeka da mu se šurak vrne iz drva, te ga isprati da nakupuje koe treba i da im odnese. Šurak ne mogaše na noge da stoji, al’ uradi kako mu je zapoveđeno. Teše padne na sred put sa svem kese.
Mesec dana prođoše i odelo beše završeno pa mladići javiše na cara da svrne neki dan. Zbraše se car i carica, ćerke, zetovi i pobratimi i svi sa službena kola odoše na probu. Kad gi vidoše na vrata krojači se preturiše, al’ ubrzo se povrnuše i dadoše na cara prvo pantalone. Kad gi car proba, svi se oduševiše, pa on zatraži da mu dav i sako. On mu beše malko širok pod miške pa im reče da ga stesniv kako znav i umev jer mu treba za na slavu.
Zimski Sveti Nikola je kod prišku, ne ce brukam – reče on.
Može – odgovori jedan – al’ će košta. Nakon što mu car vrlji k’o na stoku ‘iljadu dinara oni nastaviše sa radom, a kad ga završiše, car ga još jednom obuče.
Šeset puta ga probujem – zadovoljno uzviknu car – ako i ovaj put ne bude dobro ću ve izbesim.
Pošto mu ne nađe falinku car ispuni onoj što gi je obećaja pa raspisa konkurs za opštinski krojači u petak u 3 preko noć i zaposli mladići u ponedeljak. Za ostali što su se prijavili na konkurs naredi da se najuriv.
Prođoše nekolko meseca, primače se i Sveti Nikola. Car se obuče u novo odelo i povede pola rodbinu s njega u gosti, a tamo se već beoše sabralo kodža ljudi. Od šes’ sata došli, nemoj će im prom’kne nešto. Još neje ni ulegja, a palaverke počeše da lomotiv.
Koj zna kol’ko ga je platija – šaputaše jedni.
Ne gi je sigurno zaradija tej pare – dobacivaše drugi.
Nakon što se smesti s njegovu svitu na klupu pokrivenu s čergu, obrnuše po jednu rakiju za zdravlje. A onda krenuše na meze. Malo po malo i ne primetiše da je prija turila kupusnik. Kad premandaše banicu i posne paprike obrnuše na pasulj. Taman je car treću panicu kusao kad oseti kako nešto krcka. Ne obraćajući mlogo pažnju, jer je znao da prijatelji zakasujev s poganci, nastavi da buta po usta. Kad izedoše sve što je bilo na astal, dođe vreme da se razilaziv.
Svi gosti krenuše da gi isprativ k’o što je red. Car se beše sobuja pred vrata, al’ pošto mu beše puna mešina s teškoćom je vrzuvao pertle. U momentu dok se, crven u lice, vatao za drugu cipelu racepiše se pantalone na guzicu. Dok još neje krenuja i sako da puca, car se pridiže.
Le le najubavo odelo pretupa – razvikaše se neke babe.
Gologuzan – reče najpijan gost.
U taj momenat narod, koj je bija poza njega poče prvo da se ćuška, a onda da se lezi. Car beše postiđen i litnu u kola pa krenu nakud dom. Tuj noć se prevrćaja po krevet što od sram što od gorušicu.
Sutradan je tražio mladići da gi potepa, al’ saznade da su oni već uzeli otpremnine i zaposlili se u drugu opštinu.
Od taj dan car se promenija. I dalje ga je bolela guzica što narod nema ko’e da turi u šerpu da pojede, al’ se sad zarekja da će bolje i na pijac kupi odelo nego mu ga šijev neki aljavi majstori.
Copyright © Koe Ima Po Grad
koeimapograd 