Nekada davno živeše u Leskovac bicman po imenu Aladin. Bejaše to snažan mladić koga u četeres godine izdržavaše majka. Dok je ona prodavala švercovane benke na pijac, Aladin je dane provodio u teretanu dizajući teško. Jednoga dana na kapiju im se pojavi stari čarobnjak. Prectavi se kao daleki rođak koji je svrnuo na kafu.
Moja baba po majku i tvoj deda brat i sestra od tetku rođenu – objasni on Aladinovoj majci koja je mela po dvorište.
Dok je ona računala kolki su rod, čarobnjak ispriča kako je krenuo u drva pa traži nekog mladog da izvukuje balvani. Njega kičma ukočila. Svaki dan ide po lekari, maže se s konjski balsam, ništa ne pomaga. Predao i za banju.
Ma i ja predado za Sijarinsku prošlu godinu i ništa. Lopovi. Beo osamsto i neka na spisak – požali se ona. Aj ulegni, ne mora se sobuvaš.
Na kauč u dnevnu sobu legao je Aladin i pio aminokiseline iz neko lonče. Uvatila ga upala u tricepsi.
Čičino! – uzviknu nepoznati glas od vrata. Aladin se precepi. Ovolicki dzivan beše kad sam poslednji put dolazio. Gle ga sad, biždek – nastavi on.
Sedoše za astal. Čarobnjak poče da sandilja Aladinu kako u njegove godine ljudi decu čuvav, rabotiv oko kuću, a on se maje ko gluva kučka po ulice. Predloži mu da krene s njega u drva kako se ne bi grejao zimus s krodeljke. Majka je gledala Aladina popreko dok je iznosila meze, salatu, rakiju. U jednom trentuku poče gi zaodi z džezvu. Čarobnjaku se žureše al popi i kafu, jer starica beše dosadna ko stenica.
Će se opravljamo li? – upita Aladina kad gu vide da ide iz kujnu sa kolači od Zadušnicu. Aladin zamota od oblande i korpice u salvetu pa krenuše s traktor prema Kukavicu.
U deset stigoše do čarobnjakovu parcelu. Bila je to lepa bukova šuma s trista naslednika koju je on začarao z geometri na sud pa niko nije znao dokle je njegovo.
Počeše da sečev sve od red.
Sunce će ne uvati – komentarisao je čarobnjak dok je s ruke na dupe gledao u nebo. Aladin je po peti put izvukuvao testeru koja se zaglavila u trupci pa ne mogaše da ga zadavi. Posle nekog vremena više nije osećao ruke. Sve mi utrnule – kukao je u sebi. Ni lanac nije teo da naoštri. Ima na Svetilijsku ulicu, oštriv ljudi, nego za žal ga za 150 dinara.
Dok je tražio turpiju u kesu za alat, začu čarobnjaka koji je bio na drugi kraj.
Čičino, jela ovamo – drao se.
Aladin pritrča da vidi nije li se negde utepao. Vidi ga da je sapetljivko. Al on beše stojao pred neki kamen.
U moje ga turili – reče on.
Kako ne ponesomo hilti… – očajan beše Aladin.
Pa u dupe li će ga uključiš? – upita ga. Mora ga izbutaš, ja sam kilu operisao.
Ti pa za gol kompir nesi – odbrusi mu Aladin i uvati da buta ko sivonja. Al kamen ni da mrdne.
Begaj skapljo, za koe li te povedo – reče čarobnjak razočarano.
Poče da baje, da frlja neke čarolije i pretrkalja kamen u komšijsko.
Ete. Pa nek me tuživ – reče pakosno.
Iza kamen se ukaza nešto što je ličilo na pećinu, a mirisalo ko kočina. Aladin odluči da prvi uđe jer čarobnjaka beše stra od poganci.
Ima li nešto? – pituvao je čarobnjak odozgor.
Samo ošljak – vikao je Aladin iz ambis.
A ima li neka lampa? – upita čarobnjak.
Ima nešto tamo u ćošku – reče Aladin koj tede da iskrši glavu u mrak.
Uzni gu, mož je od zlato – nagovarao ga je čarobnjak.
Ma dođi dole pa si gu uzni, ne pipam ništa u ovaj zaraz – predloži Aladin.
Kad je to čuo, na čarobnjaka prekipe. Manu dva tri put s ruke, zatvori ulaz s kamenje i navrlja neke granjke što su okastrili.
Pipka te izela čičo – čuo se Aladin iz rupu.
Al čarobnjak već beše s nežigosana drva begao od šumara preko livadu.
U pećini je zavladao mrak, a Aladinov mobilni beše na 7% bateriju. Čvrsto je rešio da ga udari od dzemlju čim izađe na svetlost dana. Seti se za onu lampu i da su mu ostale Zebra šibice u džep pa poče da talaška po đubre. Čim gu napipa poče gu prebrisuje s neko krpče kad iz nju izlete dobri duh.
Odakle izlete pa ti? Preturi me – upita Aladin.
Pa iz lampu be, dal si ćorav – odgovori on.
Tada objasni Aladinu da je on dobri duh koji dvesta godine nije izašo iz lampu. Sve ga ukočilo, pod mišku ga nešto probada. Pošto ga je Aladin puštio da se protegne će mu ispuni sve želje pa će trkne do bolnicu.
On se zamisli pa reče – Zaposli me u opštinu!
Valjda oćeš prvo da izađemo iz ovaj smrdljak? – podseti ga duh.
Ajde prvo to, al nemoj me zajebeš za rabotu – uzvrati on.
Kad izađoše iz rupu, duh mu ispuni želju i on postade portir u PIO fond. Nemaše mesto u opštinu. Plata beše redovna, mrzli bataci svaki mesec uzima, patike i trenerke na rate, uleteo odma u dozvoljeni minus. Pošto mu kuća teše padne na glavu požele da mu gu adaptira na trista kvadrata. Jedva je sabrao duh neki majstori i čiraci iz Crnu Travu. Odraše ga za dnevnicu, al za tri meseca kuća beše gotova. I dok im stigoše prozori i vrata taman još godinu dana prođe. Za legalizaciju mu ne završi. Džabe je slao tri tovara s napolitanke i kafu u Imovinsko.
Kod nji nikakve mađije ne deluju, samo motka po grbinu – žalio se dobri duh. Aladin diže ruke. Nek gu kršiv ako oćev.
Čim se skućio, majka ga pripe da se ženi. On je dugo podbeguvao ali jedno veče kad se uspava nepokriven na kauč, ona uze lampu i protrlja gu. Izlete duh u majcu na bratele. Samo što je lego.
Majka poče da se žali kako vu je sin tutuban, n’ ume z devojke, pa ako može samo jednu želju da vu ispuni – da mu nađe ženu al da nije neka karakondžula. I rešenje za penziju da dobije, pošto je predala pre tri godine. Duh vu reče da se ništa ne sekira i da će ga ženiv sledeću godinu zato što su svi restorani sad zauzeti. A na penziju da zaboravi jer vu nisu uplaćivali doprinosi u Resort.
Tako i beše. Oženi se Aladin s princezu iz Razgojnu. U Bavku praviše svadbu. To beše najmlađa ćerka starog kralja koji je mnoge prosce odbio i koga je srčka tela da utepa na mesto kad je čuo za kakvog amzu će se na kraj uda. Džabe je pretio da neće dođe na veselje, da se od miraz oprosti, da će se odrekne u novine od nju. Šuplja beše princezina lejka.
Čarobnjak živeše spokojno od pare što je zaradio na drva. Al mu to beše malo pa jednoga dana reši da preda za tuđu negu i pomoć. Sabra sve artije što je imao od lekari, umota gi u trista evra i ode do PIO. Precepi se kad na vratima ugleda Aladina.
Ne može unutra s papuče – pravio se Aladin da ga ne poznava.
Čarobnjak se ćutećkim okrenu i ode, rešen da mu se osveti kad prođu Mladenci. Kupio je jedan polovni konbi, pa zakasa po majstori mesec dana. Kad ga konačno opraviše, uzede ga, napsuva gi i krenu kod Aladina.
Akumulatore, stare šporete, frižidere! – treslo se po ulicu od razglas.
Čim je to princeza čula poče da razgleđuje koe mož da frlji. Neće više da se saplića po kuću. Pozva komšije pa iznesoše na ulicu racepen krevet iz Formu ideale i pregorenu Vox veš mašinu što je donela u miraz. Pronađe i neku rđavu lampu što je Aladin čuvao pod jastuk.
Ce zarazimo – pomisli princeza pa gu zavitli preko prozor.
Čim se dokopa lampe čarobnjak ode poza kontejner i poče gu trljka. Iz nju ponovo izađe dobri duh, sad već popizdeo. Posle pet minuta svađanje i vatanje za gušu pristade da mu ispuni želju.
Odnesi me sa svem princezu, kuću i svi paždraci negde da niko ne mož da nas nađe – zapovedi on.
Duh odvali kuću iz temelj i odnese gu u neku pusteliju. Nema kanalizacija, za vodovod iskopali još preprošli izbori al samo cevke nisu turili. Struju je morao sam da povezuje, teše ga utepa. Pogrešno spojili nulu.
Pal sedi si u Leskovac – prekorevao je sebe čarobnjak dok je brkao s ispitivač po utičnice.
Za to vreme, stari kralj je čuo šta se desilo pa je pozvao Aladina da mu da kola kako ne bi išo s autobus da gi traži. Upozori ga da mu ne prejebe sponu jer gu je skoro menjao.
Dugo je Aladin vozio po Jablanički okrug. Pet kazne mu napisaše milicajci i dva put gi je u kafanu vodio dok ga put nije naneo u Smrdan. Tamo, pronađe svoju kuću na tuđu parcelu i princezu kude rine štalu. Kad je ugleda Aladin gu prvo napravi u lom što ne gleda koe frlja u đubre, a onda napraviše plan kako da uznu lampu.
Zadesi se da su baš tog dana kod čarobnjaka bile litije. Pedeset gosta došlo, sve izedoše i popiše. Tri puta je slao duha za kiselu vodu u prodavnicu. Čarobnjak piješe samo svoje vino, al kad se zanese u raspravljanje od ruski uticaj na Bliski istok princeza mu podmetnu graševinu iz tetrapak. U nju beše poviše alkohol nego grojze i on se brzo otrebi pa leže da spije. Princeza pretalaška sve i jedva nađe lampu ispod neku vutarku. Dade gu na Aladina koju gu brzo protrlja.
Ja li sam be na čiviluk zakačen – postavi duh retoričko pitanje.
Aladin mu reče da vrne kuću tamo odakle gu je iskubao, a čarobnjaka da ostavi u neki jendek da se istrezni.
I auspuh na kola mi namesti, da me tast ne utepa – dodade on.
Turaj kuću tamo, vrćaj gu ovamo. Znate li više koe oćete – komentarisao je duh dok je seko armaturu. Kad im ispuni sve želje, sabra paškulji i pobeže dok se malumnici nisu setili još nešto da im treba.
Od tog dana Aladin i princeza živeli su srećno u svojoj kući i čekali rešenje za legalizaciju do kraja života.
Copyright © Koe Ima Po Grad
