Trg gradila tri brata,
Tri brata svi od tetku:
Jedno beše direktore lazarevački,
Drugo beše podizvođač radova,
Treće beše preduzimač Gojko.
Trg gradili u Leskovac na Veternici,
Trg gradili tristašeset dana,
Tristašeset dana sa dva majstora,
Ne mogaše dve ploče namestiti,
A kamoli sagraditi trga:
Koe majstori za dan sagradiv,
To vila noću obalja.
Kad nastala godina druga,
Tada vika sa Hisara vila:
„Ne mučite se dunđeri lazarevački,
Ne mučite se i ne arčite šodera,
Ne mož dunđeri ni zemlju da izravnjate,
A kamoli sagraditi trga,
Dok ne nađete dva slična imena,
Dok ne nađete Žiku i Žaklinu,
A oboje iz gradsku upravu,
I tutnete im koju iljadarku:
Tako će se podloga održati,
I tako ćete sagraditi trga.“
Kad to ču direktor lazarevački,
On doziva knjigovođu Desimira:
„De si Desko, cel dan te tražim?
Zovi sine nekog iz Osmospratnicu,
I ponesi dve stotine evra,
Idi, sine, preko ove rupetine,
Te ti traži Žiku i Žaklinu,
A oboje iz gradsku upravu,
I tutni im po stotinu evra,
Ne bi l’ nam se ugovor održao,
I ne bi li sagradili trga.“
Kad to ču knjigovođa Desimire,
On viknu Novicu iz Direkciju,
I ponese dve stotine evra;
Odi Desko preko rupetine,
Ode da traži dva slična imena:
Traži Žiku, al traži i Žaklinu,
Traži Desko tri godine dana,
Al’ ne nađe dva slična imena,
Al’ ne nađe Žiku i Žaklinu,
Jer beoše oni na bolovanje.
Kad to ču direktor lazarevački,
On viknu Radeta Crnotravca,
Rade jedva sabra tri majstora,
Tri majstora svi iz Bugarsku.
Direktor gradi, vila sobalja,
Ne da vila da se kocka turi,
A kamoli sagraditi trga!
Pa se čepati sa Hisara vila:
More, ču li, direktore kralju,
Ne muči se i ne arči šodera,
Nego eto vi ste tri brata od tetku,
U svakog brata ima verna ljuba,
Svaka ljuba firmu registrovala.
Čija sutra na trg dođe,
I plati na majstori ručak,
Ugradite je u cenu mermera,
Tako će se behaton održati,
Tako ćete sagraditi trga.
Kad to začu direktor lazarevački,
On doziva braću na mobilni:
„Čujete li, moja braćo draga,
Koe priča zamajena vila,
Nema vajda da arčimo šodera,
Ne da vila cevka da se turi,
A kamoli sagraditi trga!
Još govori brljiva vila:
Evo mi smo tri brata od tetku,
U svakoga ima verna ljuba,
Svaka ljuba firmu registrovala,
Čija sutra na trg dođe,
I plati na majstori ručak,
Da se preko nju za mermer ugradimo,
Tako će se temelj održati,
Tako ćemo sagraditi trga.
Nego, braćo muka je tvrda,
Da se nijedan doma ne izlaje,
Nego da vidimo koja će se zajebe,
Koja će sutra mečki na rupu dođe.“
I tu se oni zarekoše,
Da nijedan ne istrtlja ljubi,
Te odoše u Bella Nellu,
Večeraše gospodsku lazanju.
Al’ da vidiš čuda velikoga!
Brat direktor reč pogazio,
Pa on od vrata svojoj ljubi kaza:
„Da se čuvaš moja verna ljubo,
Nemoj sutra na trg da dolaziš,
I plaćaš na majstori ručak,
Jer ćeš svoju izgubiti firmu,
Će te goniv za zloupotrebu!“
I podizvođač reč pogazio,
I on kaza svojoj vernoj ljubi:
„Ne iskačaj sutra verna moja ljubo,
Nemoj sutra na trg da dolaziš,
Mož’ do pijac i za kore u Lidl,
Jer ćeš mlada u zatvor završiti,
Il’ za mito il’ za korupciju!“
Mladi preduzimač reč ne pogazi,
I on svojoj ljubi ne istrtlja.
Kad sobajle jutro osvanulo,
Poraniše tri brata od tetku,
Otidoše na trg na Veternicu,
Dođe vreme da se ručak plaća,
A red beše gospođi direktorovoj,
Ona ode svojoj jetrvici,
Jetrvici, ljubi podizvođačevoj:
„Ču li mene moja jetrvice,
Nešto mene ukoči u šiju,
Pa mora kod doktora idem,
Nego idi plati na majstori ručak.“
Odgovara ljuba podizvođačeva:
„O, jetrvo, gospođo direktorice!
Mene mi pa otekla ruka,
Mora vržem obloge od kupus,
Nego ti idi kod onu preduzetnicu!“
Ona ode mladoj preduzetnici:
„Jetrvice, mlada preduzetnice!
Nešto mene ukoči u šiju,
U devet i’am zakazano kod lekara,
Nego idi plati na majstori ručak.“
Al’ govori preduzetnica mlada:
„Ču li ti gospođo direktorice!
Ja ću tebe rado poslušam,
Al mi dete ostade nebanjano,
A mašina mi centrifugu uključila.“
Vika njoj gospođa direktorica:
„Idi“, kaže, „moja jetrvice,
Pa plati na majstori ručak,
Ja ću sačekam da mašina završi,
A i dete u korito obanjati,
Samo će kažeš koj sapun koristiš.“
Nema koe će preduzetnica mlada,
Nego skinu pare od karticu,
Od karticu, a za reprezentaciju.
Kad je bila na most na Veternicu,
Ugleda gu preduzimač Gojko,
Ugleda ga tanana preduzetnica,
Na tam, na vam pa do njega priđe:
„Kude zevaš ko tele u vrata?
Jel ti reko da idem otkud foto Batu!“
Al’ govori preduzimač Gojko:
„Otkači se stenico od mene,
Dal ne vidiš da imam rabotu?“
Pa na stranu obrnuo glavu,
Neće više ni da gleda ljubu;
Tad dođoše dva brata od tetku,
Dva devera mlade preduzetnice,
Tutnuše vu neki račun u ruke,
Rekoše vu samo da potpiše.
Onda viknuše Sretka inspektora,
Sretko dođe z dva milicajca;
Al’ se smeje tanana preduzetnica,
Ona misli oni se zakecuju.
Turiše vu lisice niklovane,
Obališe gu dva milicajca,
Obališe gu, sve izgreba kolena:
Još se smeje tanana preduzetnica,
Još se nada na priču ce izvadi.
Kad se otvoriše vrata na Fiata,
Onda vide koe gu jadnu snađe,
Ljuto pisnu kao da se oljutila,
Pa moli dva debila devera:
„Ne dajte me mladu i zelenu!“
Ona moli, al vu ne pomaga,
Jer deveri pričaše s majstori.
Poče moli svog preduzimača:
„Ne daj mene dobri preduzimaču,
Da mi ovo delo napakuju,
Nego ti obrni moju staru majku,
Na onaj 060 što ima,
Nek ti PIB da od ofšor nam firmu,
Pa se tam’ ugrađujte za mermer.“
Ona moli, al joj ne pomaga.
A kad vide tanana preduzetnica,
Da od molenje nema ni mojega,
Tad zamoli Radeta inspektora:
„Brate dragi Rade inspektore,
Olabavi mi malo lisice,
Sve mi ruke bele utrnuše,
I dajte neku ćeliju sa prozor,
Da ja gledam ka razakanome trgu,
Dal ćete ga nekad završiti.“
Copyright © Koe Ima Po Grad
