SAT patrola

Oćete da lipšete od vrućinu? Padne kiša, će crknete od omorinu? Majstor vi traži 150 evra da ugradi klimu?

Oterajte ga u ku*ac i pogledajte gde da se razladite brzo, a da pritom ne zapatite žuticu.

Evo nas na trotoar na glavnu ulicu. U današnjoj SAT patroli vam pokazujemo kako da stignete do leskovački bazen, a da ne završite u neki jendek. Put je dugačak tri iljade metra, a polazna tačka je uredno obeležena sa znak „Robne kuće Beograd“ iako je firma otišla pre dvajes godine u propast.

Naše vozilo je polovni pežo. Kao i svaki put na početku resetujemo kilometražu jer ga spremamo za prodavanje.

Ulje je, kao što treba da bude, zacrnelo i na minimum. Zato je naš savet da na prvu ćošku kupite flašu od Fantu z dva litra SAE 30.

Rezanje šare za 500 dinara po gumu smo obavili ranije. Sada proveramo nije li izletela unutrašnja.

Ono što vozači u Leskovac često zanemaruju je činjenica da vi trebaju kočnice dok vozite. Zato nadrukajte par puta papučicu pre polaska da isterate vazduh i ulje iz sistem.

Turiramo motor u mesto i čekamo da istera na poklopac i toj malo ulje što ima.

Kad smo dovoljno nadimili mali akcionari koji štrajkujev na stepenice ispred Beogradsku možemo da krenemo.

Obratite pažnju da u glavnu ulicu u Leskovac mora se nagnjetev svi koji krenu nešto da završiv po grad. Pratimo situaciju u retrovizor i gledamo kog će presečemo. Utrčujemo ispred Ladu bez prednji far. Vozač nas kune, a mi nastavljamo dalje.

Nakon tri metra nailazimo na prvo autobusko stajalište. Ovo je početna tačka za svi oni koji pristižev u grad od kud Vinarce i ujedno mesto na koje će gi kondukter isfrlji ako nemaju kartu.

Od ove tačke put nas dalje vodi preko raskopane ulice. Vidimo da su putari legali celu godinu i da ni auto podripkuje ko da vozimo po rende.

Na 250-om metru nailazimo na raskrsnicu Bulevar Oslobođenja – Nikole Skobaljića i na prve radove koji su dobro obeleženi s PTT traku i dve pritke. Lagano psujemo sve po spisak radnicima koji su u blizini, da ne bi dobili s lopatu po grbinu.

Zaustavljamo se da ih upitamo dal će svaki put kopaju jednu istu ulicu. Iz razgovora saznajemo da su iz toplanu i da će gi zalazimo mesec dana minimum.

Ostavljamo ove vredne ljude da na miru jedev pola leb i alpsku.

Skrećemo desno i razvukujemo ga u prvu dok ventili ne izletiv iz cilindar. Prosečna brzina na ovom delu puta je 200 na sat, a zbog nedostatka debele ladovine milicija gu nigde nema.

Ubrzo dolazimo i na račvanje s Mlinsku ulicu. Svi koji idu do SUP jer su jedva prošli tehnički pregled skreću desno. Oni koji žele da kupe civor lubenčiki na pijac skreću levo. Mi ne gledamo u semafor i nastavljamo pravo.

Na 850-ti metar našeg puta nalaze se šibljinke. Zbog smanjene vidljivosti iza nji čeka prva patrola. Cene su ovde vrlo pristupačne i kreću se od 10 do 30 evra. Dajemo dvajes kako bi nastavili dalje prema našem odredištu, a ne kod sudiju za prekršaji.

Na kraju ulice Nikole Skobaljića skrećemo desno i ulazimo u Radničku ulicu. Ali obratite pažnju na vozači i koji oće da prođu kroz raskrsnicu u isto vreme kad i vi. Nema razloga za brigu ako se to desi. Kolovoz na ovom mestu je dovoljno širok da možete da ostanete u svoju traku i počnete da sabirate parčiki od branik po put dok vas drugi učesnici u saobraćaju zaodiv.

Prešli smo 1600 metra i primećujemo da je kazaljka za gorivo utrčala u crveno. Dva su razloga za ovu pojavu. Mož se plovak pokvario, a možda i ne sipujemo gorivo jer nismo primili platu od mart. Vozimo se dalje i nadamo se da neće uvuče vazduh u sistem.

Dolazimo i do prve pumpe. Objekat je dobro snabdeven sa žvake i mirišljave jelkice. Gorivo je i ovde, kao i u celu zemlju, po petnajesti put poskupelo. Točimo na veresiju za iljadu dinara i nastavljamo dalje dok motor počinje da secka.

Nakon pet metra stajemo da izduvamo diznu. Čim useremo novu belu majcu z benzin, krećemo.

Pratimo putokazi na koji piše „Vučje“ pa dopisano s farbu „PFC“ i „Strojkovce mafija“.

U Radničko naselje vas očekuje lagana vožnja po levu ili desnu stranu puta dok obilazite pešaci koji prelaziv ulicu kude im se ćefne. Imajte u vidu da mnogobrojne bočne ulice kriju brljivi biciklisti koji iz nji izlićaju ko iz pušku.

Četri minuta smo za volanom i već razmišljamo koe će jedemo. Zaustavljamo se u pekaru da se osvežimo z burek i gložanski jogurt. Odma pored pekaru je i prodavnica pa je dozvoljeno da zajebete kola na sred trotoar i trknete po cigare.

Na dva kilometra od početne tačke nalazi se i vulkanizer gde proveravamo nije li ni guma ispuštila na ventil. Ako vam se rasklackala spona ili imate neki drugi problem s kola, sigurno ćete ispred ovu radnju pronaći nekog koj se u sve razume.

Dolazimo i do Vlajkovu ulicu na koju se put račva. Desno, u distribuciju, idu svi kojima se prekantao strujomer pa im natovarili pet iljade kilovata prošli mesec na račun. Oni koji su kasno stisnuli kočnicu nastavljaju pravo u prodavnicu. Mi ne palimo žmigavac i idemo levo.

Vodite red kako ulećujete u Vlajkovu ulicu jer i na ovom mestu često dreme patrola koja čeka pljeskavicu.

Na poslednjem delu asvalt je zadnje četeres godine nešto lošiji što posebno raduje vozači s alu felne. Pažnju treba obratiti i na šahte u koje ostavljate točkovi sa svem ležajevi, a dalje idete samo s osovinu.

Prešli smo tačno 3200 metra i dolazimo do našeg cilja. Ispred bazena je parking koji još ne naplaćuju. Ima dovoljno mesta da svako kola zabode kude i kako stigne.

Mi se zaustavljamo ovde jer smo stigli na naše odrediše, a i motor ni je prokuvao.

Oni koji idu u Vučje na banjanje ili u zatvor jer su prodavali vezeni miljiki i paštete na ulicu, nastavljaju pravo.

Copyright © Koe Ima Po Grad

Advertisements

Fuzija

Kažu da zdrav čovek ima iljadu želje, a ljudi na stanicu samo jednu – da svi u isto vreme prođev kroz vrata od autobus.

Kad sam došo 700 nji je već strpljivo cćkalo i poglećkuvalo prema centar grad. Iz taj pravac je trebao da stigne. Pre tri sata. I taman kad se pomiri s činjenicu da neću ni danas stignem na vreme na rabotu, u daljinu se pojavi prefarban Ikarbus iz ’86. Samo dim i korozija na pola krilo odavali su njegovu brižljivo čuvanu tajnu – da je za u kontejner.

I čim vidoše na horizont nešto što liči na autobus, ljudi postadoše nekako bliži. U ti trenuci se svi nabijev jedni do drugi. Osetiš neku toplinu i koe su ljudi oko tebe jeli. Neki su locirav tačku na ivicu od trotoar kude će zakoči. Tuj se nacepiv, spremni da prvi proletiv kroz vrata il da se strkaljav pod točkovi ako gi omanda retrovizor. Tamo na drugi kraj formiraju se pešes udarne grupe koje su se nameračile preko svi da utrčiv.Kako se vozilo prim’calo ćuškanje dobi na intenzitet.

Pritisnu vozač kočnicu, udariše paknovi na diskovi, zacvileše točkovi i 50 metra posle stanicu autobus stade. Vrata se otvoriše. Krenuše da deluju po moju grbinu kolineralne sile. Pravac i smer butanja od peron prema vrata.

Da bi se svi nabili, nauka kaže da rastojanje u međuputnički prostor treba bude manje od 10–15 metra, a gustina jezgra koje se formira na sred autobus da bude 1014 g/cm³. Tek tad mož da krene proces fuzije – sjedinjavanje naroda u prostu masu koja oće po svaku cenu da stane u jedan autobus. Iako će za 10 minuta dođe drugi.

Zato putnici još na početak mora savladav silu odbijanja koja nastaje između nji. Definicija ove sile glasi – što te više butam na tam to ti više oćeš da se nagnjeteš do mene. Izražava se s jednačinu: F = k (m1 * m2)/ r2
F – sila kojom te butaju iz autobus
k – koeficijent s koji se ti butaš u autobus
m1- masa putnika koji je u autobus
m2 – masa putnika koji oće u autobus
L2 – barijera koja se javlja kad ti neki nabije lakat u rebra. Ona istovremeno pravi modrice i usporava proces butanja
Da li će se odbijanje savlada zavisi i od naelektrisanje. Ako je neki pozitivno naelektrisan, onda će mu se lako približite i nakačite na šiju. Će otrpi. Ako su oba putnika negativno naelektrisana, postoji velika verovatnoća da neki nekog izgori po oči čim ga nagazi na cipelku.

Krenumo.

Na početak fuzija krenu brzo – buta te koj stigne, niko nikog ne zarezuje. Al na svaku narednu stanicu beše poviše narod nego na prethodnu. Proces poče da se usporava, jer više ruku ne mož da digneš da se počešaš.

Ispred vrata se tad pojaviše putnici katalizatori. Oni ubrzava proces tako što se od stanicu vatav za šipku iako nema kude ni nogu da turiv. Dok se praviv šuntavi, butav svi pred nji i vikaju „Ajde malo na tamo“. Katalizator nema kantar i često se desi da izazove reakciju kod vozača koji ga pritiskom na specijalno dugme šljepoše s vrata po slepočnice i otkači od autobus.

Trenje između vaše telo i tuđu guzicu je još jedan veliki problem kad se provukujete kroz gužvu. Penzioneri su zato tu u svaki autobus. Oni uklanjav trenje iz vazduh tako što zatvarav sve od kude gi nešto duva. Na taj način praviv visoki vakuum, plus se ogrnu s jeleče. Pošto se kroz prostor više ne prostire ni zvuk, ne čuju kad 50 čoveka vikaju da otvoriv nešto jer će icrcamo.

Broj putnika nastavlja da raste jer niko neće izađe, a ni da ispadne iako petorica visiv na vrata. Kad se jednom uvativ, energija veze između nji i šipku je jedna od najjače sile u prirodu. 140 puta jača od gravitaciju koja oće da gi udari od zemlju. Ali zbog toga što im je anti-G odelo na pranje, ne mogu da se odupru uticaju G sile koja se javlja pa je mogućnost katapultiranja u krivinu povećana.

Vozimo se dvajes minuta. Jezgro sa već stabilizovalo (niko nigde ne mož da mrdne) i povećalo masu. Pod uticaj te javlja se zakrivljenost prostora i vremena pa se i autobus nakrivio na jednu stranu. 300 čoveka koji stojiv na jednu nogu u ovi trenuci mož da usmeri proces u dva pravca – ili će zadnja osovina pukne il će ni milicija napiše kaznu za pretovar.

Grejanje radi po majski režim – Webasto uključen na trojku. Od sve strane toplotna energija zapljiskuje putnici po obrazi. Pod efekat staklene bašte grupa nebanjani pojačano isparava i na taj način pokreće hemijske reakcije koje štipev oči. Neki bi da se onesvestiv al čekav jer nemaju kude da padnu.

Približavamo se do poslednje stanice. Temperatura je poveća nego zimi u opštinu. Uslovi su postali pogodni da lipšemo. Nema se više kude, mora nastane fisija – putnici istiskuju jedni drugi i izlaziv pod velike brzine, jezgro se cepi, a zbog povećano trenje nekom otcepiv džep od košulju ili otkinev dugme. To su takozvani fisijski fragmenti zbog koji redovno neki nekog napsuje na izlaz.

Količina energije u zatvorenom sistemu uvek je konstantna, reče mi moj nastavnik iz fiziku jednom prilikom. I zalepi mi jedinicu. Zato se na poslednju stanicu otvarav vrata – da se proladi. Vreme neophodno da se energija oslobodi jednako je vremenu koje na vozača treba da otrči po bureče.

Al narod na stanicu nema vreme. Otvorena vrata su signal da se što pre zauzmev mesta.

Vozač se vrća, udara burek od kontrolnu tablu, ubacuje ga u prvu i nabiva gas do patos. Nova fuzija mož da počne.

Copyright © Koe Ima Po Grad

Leskovački glumci

Došla je jesen, a s nju pod ruku i zima. I dok je prva bojila drveće u zlatnožutu boju i naterala ne da pravimo ajvar, druga je obrstila paprike i paradajsi po njive. A u Leskovac, još se osećaju posledice Internacionalnog festivala filmske režije koj’ se završio pre mesec dana. Po ulice je sve veći broj građana koji su se rešili da postanev glumci. Svako jutro oni glumiv leto.

Tumačiti lik čoveka kome nije ‘ladno je vrlo zahtevno, kažu nam oni koji su već nagrađeni za svoje delo sa po 5 inekcije longacef. Glumac treba da potisne osećaj da mu se mrzne guzica, objašnjavaju nam laureati dok čekaju pet sata u Dom zdravlja da gi sestra prozove.

Da bi to uspeo da postigne glumac započinje proces transformacije od uj’tru. Oslobođa se iz čerge i suočava se sa surovi uslovi u sobu jer toplana nema nameru da pušta grejanje. Dlačke na ruke se dizaju, a centar za tresenje se uključuje na trojku. Nakon što se izmije, sledi biranje kostima za nastup. Za izbor je bitno kakva je scena – ako je napolju sunce progrejalo, od svi paždraci rasfrljani po sobu uzima najtanju maičku koju ima. Ako scenario zahteva od glumca da uključi mozak, on se sune i za duksericu. Glumcu koji živi s roditelji priteknu u pomoć i profesionalni kostimografi – majka ga juri s jaknu po kuću, baba mu donosi popke, a tatko se krsti kad vidi ko’e je obuk’o.

Na scenu stupa čim se otvoriv vrata od kuću. Minus 1 Celzijus ga udara po sinusi. Nakon nekol’ko koraka noge i ruke počinju da trniv. Dok posle dvajes metra od kapiju ulazi u svoju ulogu, primećuje da mu se na trepke ufatio mraz. Iskusniji glumci u tim momentima nastavljaju dalje prema zapaljenje pluća, dok oni koji nisu tol’ko posvećeni svom pozivu begav doma i obukujev prvo ko’e gi padne pod ruke.

Kažu da glumci postojiv zbog publiku, a ne samo da bi primili platu u pozorište. Zato su i naši neproslavljeni asovi rešeni da pokažu širokom auditorijumu kol’ko ne umev da se obučev. Leskovčani su ovi dani mogli na glavnu ulicu da vide neznanog glumca na motor s udrveni prsti, monodramu pod nazivom „Ću pominem i s kratke gaće“ kao i antičku tragediju „Ukovani bilmez“. U par nemih filmova nastupili su svi kojima su se ukočile vilice.

Glavne uloge dodeljene su na najnedokazani koji se već nedelju danas šetaju z goli kraci. Ali treba skrenuti pažnju i na manje zapaženu sporednu ulogu koja onaj dan s maj’cu na bratele stajaše pred sud. Za najbolju mušku ulogu u dugometražni film biće nominovan jedan priška što se sat vreme tres’o ko šibljinka kod Garetovu palatu. Nagrade za trud biće uručene i glumačkom ansamblu iz Stajkovce čiji su članovi onomad prebledeli na autobusku stanicu.

Zlatni globus za najbolji scenario u žanr fikcije dobija Republički hidrometeorološki zavod i meteorološka stanica Leskovac za prognozu u koju neko svaki dan priča kako je napolju mnogo toplo za ovo doba godine.

Copyright © Koe Ima Po Grad

Postanak roštiljijade

1.dan

U početku ne beše ništa.

I reče neki iz opštinu aj će gu zabodemo na glavnu ulicu.

I razvukoše ljudi tezge, ckare, šatori i ringišpili k’o što gi beše zapoveđeno.

I naplatiše gi zakup.

I dođe narod od sve strane, staro i mlado, banjano i nebanjano, pismeno al’ poviše nepismeno, i oni što inventar u grad beoše i neki što gi prvi put u život vidim i nabiše se svi u jednu ulicu.

I binu na sred ulicu razvukoše da gu ne mož zađeš ni otud ni odovud.

I pucaše vatromet i sve se treseše.

I poče cirkus.

2.dan

I vidoše ljudi da je dobro, pa se dovukoše i drugi dan.

I postaviše krušku za udrenje i nazvaše gu „Boxer“. I sabraše se oko nju svakakvi, s tarzanke i farbani pramenovi, s maj’ce i do pola goli, tetovirani i s kanu šarani.

I udriše gu svi što znaju pesnicu da stegnu jako, neki po tri metra zalet uzimaše, al’ ‘iljadu poena ne napraviše.

A dvojica nejaki gu promašiše pa trotoar cunuše.

3.dan

Trećeg dana reko’ sebi „i ja ću iskočim“.

I bi iskačanje.

I gleda mesište levo, girice desno. Al’ krofnice američke izedo iz Manojlovce što stigoše.

I na pola put dimeše majstori s ckaru pa mora i pljeskavicu da kupim. I svi prilozi turašem jer 200 dinara koštaše. I svitke mi na oči izleteše od dim dok čekašem. I do sutra na ćumur mirisa, jer koža beše upila.

I džabe se tad kupa.

4.dan

I četvrti dan vrčkolj ljudi imaše.

I idoše u dve kolone na tam’ i na ovam’ k’o zamajeni. I razgleđuvaše pojeftine pljeskavice da nađev. Al’ od 200 dinara pojeftino nemaše.

I najgolemu pljeskavicu napraviše al’ u Ginisa se ne ni ovu godinu ne upisaše, jer ovi iz Ginisa s knjigu ne dođoše.

I pivo svi piješev, a posle ćoške po cel grad zamočuvaše.

I grad postade kočina.

5.dan

A peti dan pod šator sedomo. I izbiše ni bubne opne s trube i gočevi. I konobari ne odraše za pare i beše im merak.

I neki na glavnu binu pevaše pa se muzike izmešaše. A u glavu ni sve tutnjaše.

I dom si odo da se šljepošem u krevet.

I beše spanje.

6.dan

Šestog dana Bog stvori životinje – ovce, bivoli, praci i jaganjci. I svi na ckaru završiše.

I Dragana Mirković dođe.

I sjatiše se da gu gledav i Kurta i Murta. I po trotoar od kola ne mogaše da se prođe, pa preko haube ljudi ripaše. I beše psuvanje.

I upališe pauk pa gi izdizaše pola, pa narod kukaše i kazne plaćaše. I beoše pare u budžet.

A kad na glavnu ulicu svi iskočiše zamalo se jedni na drugi na til ne ukačiše.

I rekoše jedni drugima begajte će izginemo u gužvu.

7.dan

A sedmi dan roštiljdžije odlučiće će odmoriv, pa bajate pljeskavice prodavaše. I beoše dva tri trovanja, al’ ljudi mozak ne nabraše nego još jedoše.

I u dvanajes sati se zadnje ckare zagasiše i šatori razmontiraše.

I milicajci pijanu stoku apsiše pa u stanicu teraše.

I odoše si svi, a đubre do gušu ostaviše.

I bi roštiljijada.

Copyright © Koe Ima Po Grad

Leskovački stari zanati

Kako je država sve više zavrćala slavinu na pumpe, a kola nisu ‘tela da idev na vazduh polako se u pogranični krajevi javljaju prvi oblici švercovanje gorivo.

U početku su se upotrebljavali primitivni alati k’o što su balončiki, a kasnije se proces osavremenjuje s kanisteri kradeni iz vojsku i plastični buriki od dvesta kila, dok su cisterne bile rezervisane za imućniji slojevi stanovništva z debelu vezu na granicu. Zanatlije su bile spretne u skiđanje i nameštanje tapaciri na kola, a naročito su bile upoznate s to kad je koj carinik u koju smenu.

Doterati gorivo dom je obično značilo da se isto treba presipe u maloprodajnu ambalažu –  flaše od crni i žuti sok. Tad se po podrumi širom Leskovca javljaju prve radionice za tradicionalno mešanje gorivo s vodu. Vešte ruke majstora su od dvolitarske flaše izrađivale rukotvorine od 1,8 ili 1,9 litra. Tako su svi kupci mogli za poviše pare da dobiju pomanje gorivo.

Gotovi proizvodi su se transportovali z biciklu do mesto prodaje. Manuelni rad je ipak preovlađivao, jer nije svako imao biciklu, pa je moralo da se seca na grbinu.

Dućani su nicali onog momenta kad se na ćošku od ulicu zabode flaša Sprajt (eng. Sprite). Flaše napunjene s vodu bile su prilagođene tržištu jer na taj način lopovi nisu mogli da ti ukradev i toj malo benzin što imaš, a milicija da te utepa što uzimaš na Jugopetrol rabotu. Ovaj model, pored toga što je služio kao ofinger za cenu, na mušterije je tačno pokazivao kakva gomna sipuju u motor. Cena je formirana s flomaster na karton i menjala se po tri put dnevno.

Usko povezano sa ovaj zanat bilo je i švercovanje cigare, jer ako ‘oćeš da prodavaš cigare mora i da gi doteraš, a kad već ideš za benzin što ne bi proterao i pecto boksa Malboro i Bond. Potražnja za proizvodi je u početak bila malecka zato što je imala Drina bez filter i Classic. Ali kako je duvanska industrija propadala, a narod sve više postajao šuntav, tako su i švercovani brendovi bili sve traženiji.

Pored osnovne veštine neophodne za ovaj zanat, prodavanje cigare bez markicu je zahtevalo dobro poznavanje sa druge zanatlije – autolimari koji za 100 marke praviv dupli rezerv’ari na kola. Ovaj skladišni prostor bio je neophodan na svi oni koji nisu ‘teli ostanev sa svem robu na granicu.

Za distribuciju proizvoda pred Robnu kuću korišćene su „Mont“ perjane jakne ispod koju su se nalazile paklice. Roba je bila izložena i u ruke što je omogućavalo efikasniju robno-novčanu razmenu i beganje od inspektori. Pored dva – tri brenda cigare za koje se zanatlija usavršio, iz unutrašnji džep nuđene su i petarde.

I država je prepoznala značaj ovog zanata pa si mog’o preko granicu umesto rezervni točak da prevezeš ko’e si ‘teo. Zanatlije su cvetale, ljudi su se trovali s nikotin, carinarnici legali… Al’ sa pojavu akcize smanjio se udeo švercovanog asortimana na tržište i preselio pod tezge s vezeni miljiki i gobleni.

Najuruvanje od rabotu iz Sintetiku, Zevelon i Leteks kao i potreba da se zaradi korka ‘leb dovodi do pojave još jednog zanata.

Nemačke marke i ostale devize su u to vreme bile izvan novčani tokovi, pod krevet i u kutiju od vegetu. Zbog ograničenu ponudu i hiperinflaciju po Leskovac, nastaju prve specijalizovane radnje za prejebuvanje narod za kurs.

Zbog rizik da gi neko iskrši ruke, roba nikad nije bila izložena na otvoreno. Zato zanatlije vrlo rano razvijaju fine veštine oblikovanja pare u štos. U spoljni džepovi su butani apoeni od 5 i 10, a u unutrašnji su se pored skakavac nalazile pokrupne novčanice osigurane z gumicu za kosu.

Iz ovoga se kasnije razvio sklapačko – preklapački zanat i posebna vrsta zanatlije – sekači. Svaki sekač je morao da pred komisiju sastavljenu od drugi dileri i mušterije dokaže stručnost kako bi dobio majstorsko pismo za brojanje pare i vrćanje kusur.

Pored originalne, u ponudi su bile i falsifikovane marke. Tajne izrade su bile strogo čuvane u okviru porodične manufakture, a kad bi tajna bila otkrivena tatko bi legao 3 do 5 godine zatvor. Tradiciju su tada nastavljali najmlađi ukućani zajedno s majku.

Oni koji nisu imali štampariju u podrum, udruživali su se u esnafi – udruženja zanatlija okupljena oko Mercedesov konbi. Cilj udruživanja bio je da se s jedno vozilo iz Bugarsku dovezev cigare, gorivo i devize sakrivene u gaće.

Vremenom su mušterije postale oprezne pa se bez krivu tojagu nisu upuštali u ovakve transakcije. Sa svakim otepanim zanatlijom smanjivao se njihov broj dok na kraj oni koji su ostali nije poapsila milicija.

I tako izumreše stari zanati u Leskovac. Jedino se kazandžija na Nišku ulicu održao, jer rakija na ovaj narod nikad dosta pa kazani idev ko alva.

Copyright © Koe Ima Po Grad

Cvrčak i mrav

Bili jednom cvrčak i mrav u Brejanovce.

 

Mrav je bio vredan i svaku godinu bi preorao po neko državno njivče. Dok je čekao da ga pravobranilaštvo izgori s tužbu, sadio je po nji paprike kurtovke, paradajs, šangarepu i paškanać za čorbu da ima.

 

Za to vreme cvrčak je z drugari napravio „Cvrčak bend 016“. Pogodiše dve svadbe u Bavku i jedan ispraćaj na gradilište u Dizeldorf, pare počeše da navirav.

 

Došlo leto, a mrav žanje pšenicu sa svem glavnicu. Vozi kombajn, prašina mu se zalepila na snagu, a ovas mu brka u oko. Napuni 47 džaka od pola ektar.

 

Al’ tol’ko je vrućina bila da na kantar u mlin pokaza 5 džaka pomanje. Vlaga mnogo iskočila usput reče kontroverzni distributer za brašno i mekinje. Dok je on prenosio džaci sa žito, suša mu je olakšala rabotu oko mumuruz napravivši od njega šuške.

 

Nakon što su gi pijani gosti dva-tri put aknuli instrumenti od zemlju i isfrljili bubnjara kroz prozor, cvrčak je odlučio da uvede promene u svoje poslovanje. Prvo se posvađao s klavijaturistu za deset evra i najurio ga, a onda je onda je sabrao neki prinaučeni ‘armonikaši i krenuo da radi tezge za ‘iljadu dinara po čoveka.

 

I baš u momentu kad na mrava oticaše jajca od rabotu dođe na red zimnica. Ispeče on papriku, napravi 50 tegle ajvar, nasipa paradajs u flaše. Turšiju nije mnogo turao. Nemaše vinobran. Od jedno svinjče koje mu najviše begalo preko plot napravi spržu, malo kobasičke i ostade maz 20 kila skoro.

 

Cvrčak se nije obazirao što su mu njive zarasle u pirovinu i što mu kokoške ne snosiv jajca, nego je svirao ali i pevao jer mu otepaše pevača iz orkestar pa je morao da ga menja dok mu ne izrastev svi zubi.

 

Poče da zaladnjuje. Mrav se seti da je prošlu zimu sve drva prekantao pa s jednog iz Cekavicu što ima testeru odoše do šumu. Pri povratku kući sa nežigosana drva, sretoše šumara koj gi pozdravi s prekršajnu prijavu. Oni ga otpozdraviše s jedno tepanje i ostaviše ga u jendek da lega.

 

Za to vreme cvrčak ga zatanio sa svirke. Zvaše ga za jedan rođendan, al’ da radi za bakšiš i pljeskavicu u lepinju. Nadao se da će na gosti ispadne neki dinar iz džep, al’ se samo kum izmanu sa pecto dinara.

 

Dok se šetao po selo bez kršen dinar, čuo je pred prodavnicu da je mrav uzeo otpremninu iz firmu pa se uputi prema njegovu kuću. Al’ samo do kapiju, pošto se tamo u dnu dvorišta naziralo kuče vrzano za dud. Vrti se on, kuče laje, vetar raznosi.

 

Ču mrav da je neki pred avliju, pa uzede tojagu što je deljao za izvršitelji i izađe na dvor. A tamo se spovira cvrčak. Sve se skasao, ofucao. Na njega prošlogodišnja košulja što je dobio ko pobratim na svadbu, pantalone od novopazarski švercovani teksas, cepene cipele iz Boreli.

 

Još nije ni stig’o do kapiju, a cvrčak poče da mu se žali kako gi je inspekcija napisala osamnajes kazne ovaj mesec što svirav preko radno vreme, kako nema pare i kako mu treba 100 evra do decembar.

 

Ja se celu godinu iskilavi od secanje, vi samo duvate u onej šupeljke. Nemam ni za mene – reče mrav. Mora idem, će mi prođu Asocijacije – odbrusi mu on k’o s ugaonu brusilicu.

 

Na cvrčka beše jasno kol’ko je sati. Sedam uveče, jer tad ima Slagalica. Obrnu se ko pomočan i ode si dom.

 

Pouka: ljudi će se obesiv za dinar

Copyright © Koe Ima Po Grad

Beleška o autoru

 

Svoj život započinje u bolnicu, neposredno nakon što je njegov tatko dao četristo marke na doktora. Tad marke beoše. Babica beše nešto uvređena. Izgleda nije volela praline.

Već za drugi rođendan uspevaju da mu izvadiv izvod iz matične knjige rođenih iz opštinu. Za uverenje o državljanstvu su tad predali. Još čekav.

Dok su majka i tatko imali rabotu nije imao koj da ga čuva. Zato emigrira u ruralni krajevi, kod babu i dedu, i tamo provodi bezbrižno detinjstvo dok ‘vata skakutke po livade i krade jajca od misirke. Od malečko voli prženo.

Zbog toga što je džanabet biva na vezu upisan u predškolsku ustanovu u koju je direktor bio od njegovog teču drugar iz školu. Nekoliko dana nakon upis dobija v’ške.

Koristeći nepažnju vaspitačice koja je s koleginice kupuvala neke trenerke i jambolije na rate, kroz otvorena vrata napušta „Ciciban“. Preko ljudi iz SUP vraćen je u toplo porodično gnjezdo gde ga je čekala majka sa sukaljku.

U Leskovac završava i drugu osnovnu školu, jer ga iz prvu isteraše. Zbog toga i kuburi s’ jezici. S padeži najviše. Ali mu to ne smeta da već tad krene da piše svoja prva literalna dela na koja se učiteljica uvek kritički ostvrtala z dvojku.

U peti razred pokazuje talenat za muziku i vrlo brzo (do prvo polugođe u sedmi) doktorira na jednoredni metalofon. Kao nagradu kupujev mu ‘armoniku dugmetaru. Njegova muzička karijera završava se naglo kad je od mnogo razvukuvanje pocepio me’ovi.

U toku osnovnog školovanja naročito se isticao u prirodne nauke i više puta je pohvaljen od strane nastavnici biologije, matematike i fizike sa šljakanicu po šiju upućenu u želji da prestane da zoruje na časovi.

U Leskovac se upisuje i u srednju školu. Trudom, radom i sa 70 neopravdana završava je za pet godine. Na namešteni izbori biran je dva puta za precednika odeljenske zajednice. Nakon završetka posećuje razrednog starešinu i ostavlja mu prase u gepik od „Zastavu“. Pokrio je prvo s’ karton i najlon dole da se tapacir ne usere.

Uzima diplomu, ostavlja gu na šifonjer da zbira prašinu i odlazi na Tehnološki fakultet, do klozet, i posle do grad da završi nešto.

Zna ćirilicu. 2008. godine upisuje kurs iz latinicu. Do jun 2009. godine stiže do slovo S.

Porodičan čovek. Živi s’ roditelji. Izdržavaju ga. Na tu činjenicu je jednom prilikom ukazao i njegov tatko kad je ‘teo da ga isfrlji iz kuću. Neženjet. Nema mače, a kučiki ne voli otkad su ga icepili jednom kod Južni blok. Tužio je grad, dobre pare uzede. Zato čuva štiglice koje mu sve usraše po kuću.

Politički aktivan od rane mladosti, otkad su mu jednom prilikom pritrebale pare za u grad. Bio je član više od tri partije jer u prve tri nije dobio rabotu.

Tendencije da postane propalitet prvi primećuje njegov deda koji ga upisuje na seminar za branje maline. Nakon što su mu svitke izletele odlučuje se da nastavi s nešto po lako. Baca se ponovo na pisanje i već posle neko’lko meseci potpisuje ugovor sa štampariju da istovara kutije s toneri. Pošto se iskilavio s mašinu za papirne hilzne, napušta radno mesto na radost poslodavca.

Ubrzo nakon toga završava preko zavod kurs za švajsovanje. Od značajnih dostignuća u ovoj oblasti tu su naučni rad na temu „Ručno elektrolučno zavarivanje bloka motora od Golf“ i doktorska disertacija na temu „Eksploatacija šljivovice prilikom korišćenja Tungstenove elektrode“.

Od nemanje ko’e da radi i zbog toga što su ga u’vatile lutke, jedno veče dok je čekao da se skine film na torent, pravi stranicu na Fejsbuk „Koe ima po grad“. Na njoj počinje da objavljuje tekstovi o gradu u kome je rođen i po koj se maje ko zaulav cel život. Prvi radovi prolaze vrlo zapaženo i ohrabren sa petnajes ljudi na stranicu ozbiljnije se baca na pisanje.

U cilju prevencije od utepuvanje s motku, svoji tekstovi i dalje objavljuje anonimno. Anonimnost mu donosi slavu po širu familiju koja za njega ponosno ističe da se zanosi ko muda u kosidbu.

Od tad kreću da se nižu priznanja kao što su Bađavdžija godine, Orden za mlatenje granjke prvog stepena, Trofej za izložena grla autohtonih rasa Moravka, Resavka i Mangulica 2016 i priznanje u miliciju od lopovi što su mu ukrali biciklu pre dve godine.

 

Copyright by Koe Ima Po Grad