Kažu da dve stvari u životu ne mož izbegneš – da umreš i da ne treba ideš za nešto u Osmospratnicu.
Bilo je rano kad me tatko ispratio da se svađam u Poresko. Stajao sam ispred posmatrajući kako sunce miluje štroku na prozori. Kroz okna su se nazirali obrisi navrljanih registratora. Na terase su se belele šolje i piksle, nemi svedoci da ovde non stop idev na pauzu. Golubi i gugutke visiv po oluci i netremice serev na ljudi pred ulaz. Osmospratnica. Velelepno zdanje građeno po sistem „sipuj beton dok ima“ i u stilu koji simboliše neraskidive veze između čoveka i neki papiri koji cel život popunjava.
Uđo.
Unutra svi već vrijev ko komine. Jedni trčiv u klozet, drugi na sastanak, treći u pekaru po mekice. Šalter sala, prostor koji služi da ti objasniv kako nešto što tražiš ne može, otvara svoja vrata za malumnici koji čekav od šes’. Jugobanka gu odavno ovde nema, ali među zidovi još odzvanja psuvanje onih koje su prejebali za deviznu štednju. Iza stakla debela ko prs, službenici z džezvu u ruke pomno prativ koj ulazi. Ako se neznanac baš kod nji zaleteo, frljaju kašičke i prebirav po pečati. Drugi mirno zakuvuju kafu. Pored paučine na plafon, ovaj deo obavija i veo tajne. Kad jednom predaš zahtev, niko više ne zna kude se on nalazi i kad će ga završiv. Odgovori se, ko i dve iljade zapošljeni, kriju po spratovi. A kao i na sve grandiozne građevine u Leskovac, ni na ovu lift ne radi.
Pažljivo sam zakoračio na nakrivo šolovane stepenice. Počeo sam da se kačim prateći dezen istkan od žvake i rkoljci. I ja, i moj tatko pre mene i njegov tatko pre njega išli smo ovim putem da se raspravljamo za porez.
Stigo na peti.
Koristeći se s odzrćanje, pokušavam da se orijentišem kude treba idem. Al lavirint napravljen na ovom mestu pre pedeset godine konstruisan je tako da su se i majstori koji su perdašili zidovi vrteli po njega ko zamajeni. I dan danas se ovde sreću oni koji ne znav ni kude su pošli. Zato su svi spratovi opremljeni sistemom za precizno navođenje (S-300) u vidu trista strelice zalepene po ćoške.
Duše onih koji za života nisu završili neku rabotu još uvek se spoviraju po hodnici. Traživ onog što treba da im potpiše rešenje. Zaposleni na određeno kažu da čim kupiv kilo šićer, neki ga icrpe iz teglicu. Drugi se kunev u majku da su više puta zaticali rešo u kujnu uključen na trojku i da nisu oni.
Hodam lagano preko izakani linoleum i razmišljam kolko li smo ga samo puta pregazili kad ni kažu „Nije to kod mene, to je kod kolegu u drugu kancelariju“. A kolega na bolovanje. Na mestima gde se racepio, nakenterni su ormari od kuvanu bukovinu. Pored moljci, ovde se bržljivo čuvaju arhivirani predmeti. Svaki predmet koji smeta na saksije ili TA pećku mora se arhivira. Prašina se od omot obriše s neko krpče il se izduva, raskupusane stranice priberev, pregleda se dal gi ima uplatnice i sve to zapečati sa specijalnu vrcu. Komisija sačinjena od dvojicu iz pisarnicu, portira i flašu rakiju stručno zaodi svaki kup s artije, proverava vrzanost i zapisnički konstatuje da treba sve što pre da se isfrlji da se ne saplićav od više nji.
Na sprat vlada neobična tišina. Samo se s vremena na vreme čuju koraci nekog koji pretrčuje iz jednu kancelariju u drugu, al tako hitro da ne stigneš ni da ga vidiš ni da ga nešto pitaš. A i kad ga pitaš, pravi ogluvci. Zvuk aknutih vrata prolama se kroz odaje i ostavlja iza sebe nerešenu misteriju – radi li be neko ovde.
Kroz futeri jedva dopire šuškanje kese iz pekaru i mrmljanje sanitih radnika. Promaja od račepeni prozori nemilosrdno duva u grbinu stranke šćućurene oko vrata. Neki se ogrćav u nadi da će gi prozovev pre nego što se ukočiv. Al vreme je i kod ovi Ajnštajni relativno – kad ti kažu da sačekaš pet minuta, pola sat najmanje ima dreždiš.
Broj našaran s hemisku na vrata mi je govorio da sam na pravo mesto. Pored glavu mi se mandala oglasna tabla na koju je pisalo koji su jorgani ovaj mesec na akiju i na kolko rate mož da se uznu patike u Sportski grad. U glavu sam ponavljao glavne tačke naše odbrane koje je tatko istakao jutros dok je vikao po kuću:
„To je zastarelo.“
„Ništa nam nije stizalo.“
„Odakle?! Da gi rodim?!“
Pogleda opomenu još jednom. Kamata poveća od dug. Ruka mi sama pođe prema bravu.
Zaključano.
Copyright © Koe Ima Po Grad
