Nekad davno, iza sedam mora i Babičku goru, u Leskovac, živeli su ljudi koji nisu morali da skinu i gaće od guzicu da bi sipali gorivo. Legenda kaže da su tada postojale pumpe na koje se litar prodavao za četeres dinara. Svi oni koji su posećivali ova magična mesta su s pecto dinara dobijali mogućnosti koje danas nemaju ni s pet ‘iljade.
Papučica za gas se u tim davnim vremenima stiskala do kraj, a milicija je redovno cepila dozvole. Na semafor se čekalo da se upali zeleno i nije se već na žuto istrčuvalo s haubu na raskrsnicu.
Kada bi došle ledene zime kola bi se zagrevala po nekol’ko minuta ispred nečiju kuću pa nisu trokirala usput. Dešavalo se da nekad stanev al’ samo kad gi se zalepiv platine ili otidne bregasta. Nikad zbog benzin.
Poklopčiki na rezervoari nisu imali ključ i kljusu pa je na parkinzi moglo da se krade. Ujutru, pre sunce i prvi petlovi, crpao se benzin i izvukuvali akumulatori. Svako treće vozilo osvitalo bi na klocne.
Nizbrdice nisu služile da se vozi na ler pa vozači nisu morali da kočiv dok ne istružev paknovi samo da ga ne bi ubacili u brzinu.
Nije se gledalo dal će onaj na pumpu otrese poslednju kapku u rezervoar il’ će mu ispadne na zemlju.
Nije se vozilo na isparenja pa da poviše vazduh u sistem ima nego gorivo.
Kupuvale su se lade što trošiv 25 litra na 100 kilometra i stojadinke s raštelovan karburator i icepeno crevce za gorivo. Bicikle nikom nisu trebale. Zato gi sve pokradoše.
Traktori puni s naftu jurili su plodnim oranicama, a na putevi ostavljali blato do kolena.
Narod je imao koe da jede.
A onda je jednoga dana došla strašna veštica zvana Akciza koja je do tada jašala samo oni što pušiv Pall Mall i piju viski. Sada je došo red i na sirotinju. Ona poče da začarava svaki litar gorivo koji bi ušo u zemlju sa po dvatrijes, pedeset dinara. Kad vu kolko padne na pamet. Zli pumpadžija videvši to, natakari njegovu maržu i dosipa vodu u cisterne. Mnoga kola počeše da štucav, a neka ostadoše na parking čekajući da dođe njihov princ s kantu benzin.
Međutim, vešticina čarolija se tu nije zaustavila. Poče da se širi i po prodavnice pa sve cene postadoše ko u Nemačku. Oni meštani koji bi se pipnuli za neki začarani proizvod počeli bi da psujev i ne bi prestajali dok ne dođev doma.
Tada se niotkuda pojavi dobra vila Utaja. Svojim magičnim štapićem počela je da oslobađa poslodavci od doprinosi, trgovci od PDV, pola Leskovac od porez na imovinu, a drugu polovinu od porez na nasleđe. Međutim, njene moći nisu delovale na naftni derivati. Pričalo se da te čini može da skine samo narod z gomnjivu motku.
Nekoliko hrabrih mladića odlučiše da potraže ovo čarobno drvo pa se zapucaše u obližnju šumu. Dok su lutali po Kukavicu ugledaše malu kolibicu u kojoj je živeo mudri starac Novica iz Srbijašume. Čim ih ugleda, on zapita:
Drva li kradete?
Oni mu objasniše da je ceo Leskovac začarala strašna veštica i da im je potrebna pomoć u vidu tojage adekvatne dužine kako bi gu najurili. On ih posluži s prepek te ih uputi u prodavnicu na Nišku ulicu u kojoj su se prodavale držalje za sekire i motike.
Uzmite tamo koe vi treba i pravac pred ministarstvo – posavetova ih.
Mladići poslušaše starca, uradiše kako im je rekao, kupiše povratne karte za Kanis pa krenuše prema dvorcu ministra finansija. Ubrzo stigoše pred lepu zgradu od belog kamena, sa pet ulaza. Čim se približiše jednim vratima na njima ugledaše natpis – Ulaz na drugu stranu.
Iznenadiše se kada tamo ugledaše mnogo ljudi od koji je Akciza već napravila božjaci. Pošto im je kondezat iz klimu kapao na glavu požuriše da uđu. Unutra je dvorac krio još tajni iza svojih 700 vrata. Na svaka je stajao neki natpis – Odeljenje za tehničko-operativne poslove, Grupa za razvoj finansijskog upravljanja i kontrole, Sektor za makroekonomske i fiskalne analize i projekcije… Bile su to zagonetke koje je svaki posetilac ovih odaja morao da odgonetne kako bi znao kude da uđe ako mu nešto treba. Mladići su čuli da to niko kasvetan do sad nije uspeo da reši, pa pitaše portira. On im objasni da se kraju hodnika ima lift, pa na drugi sprat kad se izađe ide se levo, pa pored klozet ima jedno hodniče koje vodi u drugi hodnik u koji živi Akciza. Nakon što im još 3 puta ponovi, mladići nastaviše dalje.
Dugo su lutali lavirintima dvorca dok nisu došli pred vrata na koja je pisalo Sektor za fiskalni sistem. Pripremiše tojage i nekolko psovke pa uleteše unutra. Iza tih vrata stajaše još dvoja na koja pisaše Odeljenje za akcize, duvan i fiskalne kase. Mladići se povrteše pa još silnije uleteše na jedna od nji. Ali to beše Odsek za duvan i fiskalne kase. Odsek za akcize je bio na kraj hodnik pa desno.
Hodnik je bio veoma dugačak i mnogima se već primočalo kad stigoše do jazbine zle veštice. Pošto je pauza bila do 12, a rad sa strankama od 1 do pola 2 odlučiše da sačekaju. U jednom trenutku začuše razvukuvanje stolice i frljanje šoljice po kancelaciju. Sastanak je izgleda bio završen i čekali su da strašna neman izađe na svetlost dana. Svi se nakostresiše i cvrsto stegoše držalje. Vrata se otvoriše i iz nji prvo proviri drška.
Gomnjiva motka… Stigla je pre nas… – pomisliše svi u isti mah.
Ali se ubrzo nakon toga pojaviše i kolica s kofu, tri štrokave krpe i MER za prozori. Bila je to čistačica, dobra sluškinja koja je došla prošlu godinu u ministarstvo preko namešten tender.
Ona im reče da je Akciza tu negde u zgradu i da sačekaju. Mladići beoše očajni jer su morali na stanicu da bi uvatili onaj autobus u jedan i dvajes što ide za Leskovac.
Kao pomočani vratiše se kući da saopšte loše vesti. A tamo narod već beše zaboleo kompir za cene i gorivo. Svi su igrali i pevali jer su čuli da će plate u javnom sektoru biti povećane za 2%, a penzije za 0.6% i da će ima pare za otpremnine.
I tako država i Akciza živeše večito srećno i zadovoljno.
Copyright © Koe Ima Po Grad
koeimapograd 